odlomak uzet iz knjige Mihajla M. Rajičića
svedočanstva preživelih Prnjavorčana o austougarskom teroru na samom početku prvog svetskog rata

...istovremeno Srbija počinje vršiti i mobilizaciju. Ponovo su se oglasila zvona prnjavorske crkve, ponovo su pucale prangije oglašavajući mobilizaciju. Većina ljudi, vojnih obveznika, nalazila se na njivama. Na mobilizacijski znak sa svih strana se hitalo kućama, ostavljajući započeti poslovi. Prel sudnicom je kmet Milan Gvozdenović zvaničpo saoištio da svi vojni obveznici prvog, drugog i trećeg poziva odmah krenu na svoja mesta. Ispod lepršave zastave okuplja se sve što može nušku da ponese. Odlaganja, ali ni straha nije bilo. Ponovo dojučerašnji ratnici balkanskih ratova kreću u borbene redove. Bele torbe se ponono pune hlebom i slani-nom. Na sve strane pozdravi i suze. Seoska snaga, zaštitnica, snažni zemljoradnici sa pesmom ⁸³ kreću iz Prnjavora koji je tada imao oko 3.500 stanovnika. Oko 11 sati 28. jula u Niš stiže (tu se nalazila vlada Srbije) telegram ⁸⁴ austrijske vlade o objavi rata. Novine oklevaju da jave ovu zlokobnu vest. Selo zahvata ratna groznica. Neki pokušavaju da umire meštane tvrdeći da to nije istina i da rata neće biti. Očekivalo se da Srbija vodi odbrambeni rat i da samo u retkim prilikama stupa u napad. Nezarasle rane prethodnih balkanskih ratova i premorena srpska vojska kreću u susret tehnički nadmoćnijoj austro-ugarskoj sili. U zoru 12. avgusta 1914. godine V neprija-teljska armija čiji front se protezao od ušća Drine do Zvornika, počinje prelaz preka ove reke. Austro-ugarska IX divizija toga jutra forsira ⁸⁵ kod Samurovića Ade Drinu i prelazi u Prnjavor. Vojnicima IX korpusa izdata je direktiva „kojom se odrećivalo držanje vojske prema stanovništvu u Srbiji". Ona je glasila:

»Die österreichische Heeresmacht wird den Krieg im Lande des Feindes führen, wessen Bevölkerung mit dem fanatischen Hass gegen den öserreicher erfüllt ist und gegen solchen Bevölkerung kein Humanismus und keine Sanfkeit ist nicht angemessen. Ich befehle dass während der Krigsoperation mit der grössten Strengheit, Schärfe und Unzutraulichkeit gegen allen verfahren muss. Die Leute aus Serbien ohne Uniformen aber die bewaffen sind in der Gruppen oder einzeln müssen an der Stellegetötet werden. Wer in diesem Falle die Gnade hätte, wird am-strengste bestraft werden. Bei dem Einehmen des Ortes muss mann gleich die Geisel nehmen: die Priester, die Lehrer und die eingesechene Bauer. Bei der Abreise muss mann diese Leute bis den letzen Häuser des Ortes mitne¬hmen und dort bedigungslos töten wenn es nur ein Schuss im Orte auf die Truppen geschossen worden ist. Gleich nach dem Einkommen der Truppen ins Ort, muss mann die Bevölkerung sammeln und befehlen alle Waffe zu brin¬gen und kundmachen dass sie Durchsuchungen gemacht werden und damals jedes Haus zerstört werden wird in dem die Waffen gefunden ist und dass wenn die Bevölk-rung aus diesem Hause ist nicht gefunden, werden die eingesehene Leute aus dem Ort gehängt werden die in der Gelegenheit sind die Bescheid von den Abwesenden zu sagen und sie wollen das nicht machen. Dieses muss mann ausrichten!

Die Waffe muss mann überall zu übergeben und die gründliche Untersuchung der Häuser zu unternehmen. Befehlen dass mehr als drei Männer In der Strasse in der Gruppe nicht seien, dass mit der Finsternis kein Bewohner das Haus verlassen darf. Die Offizieren und Soldaten werden streng jeden Ortsbewohner zu beobachten und mit der grössten Strengneit und Festigkeit mit ihnen benehmen, der grössten Strengheit und Festigkeit mit ihnen benehmen. Jeden Versuch des Anbietens der Zusammenarbeit, des Versprechens und änliches muss mann grob abwerfen. Diesem nicht glauben wenn es das aufrichtig aussehe. In jedem Bewohner der ausser des bevölkerten Ortes und besonders im Walde gefunden ist nicht mehr als einen Banditen zu sehen. Diese Leute gleich töten, wenn es amwenigstens verdächtig sind.«

85a „Austrijska vojska vodiće rat u neprijateljskoj zemlji, čije je stapovništvo ispunjeno fanatičnom mržnjom prema Austrijancima i da prema takvom stanovništvu nkkakva humanost i blagost nisu ni najmanje umesni, iego šta više štetni. Naređujem da se za vreme ratnih operacija postupa prema svima sa najvećom strogošću, najvećom oštrinom i najvećim nepoverenjem. Neuniformisani, ali naoružani ljudi iz Srbije, bilo da se nađu u grupama ili pojedinačno, imaju se bezuslovno na licu mesta psbiti. Ko u ovim slučajevima bude imao milosti, taj će najstrožije biti kažnjen. Pri zauzimanju mesta odmah uzimati taoce — popove, učitelje, ugledne posednike. Pri polasku povesti ih sa sobom do poslednjih kuća i bezuslovno ih pobiti, ako samo ijedan metak iz mesta bude ispaljen na trupe. Čim se trupe zadrže u mestu, stanovništvo se ima odmah skupiti, narediti prikupljanje sveg oružja i objaviti da će se izvršiti pretres i tom prilikom svaka kuća razrušiti u kojoj se nađe oružje, i da će, ako stanovništvo iste ne bude uhvaćeno, biti obešeni najugledniji meštani koji su, prema okolnostima, u mogućnosti da daju obaveštenje o odsutnim pa očevidno to ne učine. Ovo se mora izvršiti!

Svuda se odužje mora predati i preduzeti temeljan pretres kuća. Narediti da više od tri čoveka na ulici u grupama ne bude; da nastupanjem mraka nijedan stanovnik ne sme kuću napustiti. Oficiri i vojnici motriće strogo na svakog meštanina i uvek se ophoditi s najvećom strogošću i čvrstinom. Svaki pokušaj nuđenja lojalnosti, obećanja i tome slično ima se grubo odbiti. Tome ne poklanjati vere, pa ni onda kada bi to iskreno izgledalo. U svakom stanovniku koji se nađe izvan naseljenog mesta, a naročito u šumi, ne gledati ništa DRUgo do člana bande. Ove ljude odmah ubijati, ako ma po čemu izgledaju sumnjivi".

Ovu naredbu vojnici su neobično revnosno ispunjavali. Još prilikom forsiranja Drine narodna odbrana i graničari pružaju otpor, ali je to nedovoljno i već oko 13 časova Ada je bila zauzeta. Polazeći ka Prnjavoru Austrijanci su usput pripucavali, a u Ornicama je ubijena Milica Petrović.⁸⁶ To je kako se seća Milutin Sević bila prva žrtva novog svetskog rata u Prnjavoru. Istog dana jedan deo austrijske vojske odlazi u selo. Narod se uzbuni. Konjanici zakrvavljenih očiju prolaze kroz Prnjavor iz tri pravca: putem pored Milinkovića kuća, iz Novog Sela i badovinačkim putem. Rano 13. avgusta, preko puta stare željezničke stanice, Austrijanci dovode prvu grupu na streljanje.

Živojin Kulezić, očevidac ovog zločina se seća: „Bio sam sakriven u neke panjeve preko pruge. Čuo sam jauk i udarce kundacima. Pogledao sam u tom pravcu i video grupu ljudi koje su Austrijanci gonili pred sobom. Čuli su se jauci i tupi udarci kundacima ... Ta grupa se kretala od kuće Miće Krilovića. Svi su imali velike žute ili crne krsteve nacrtane farbom na lećima i rukavima. Uplašio sam se i pričučnuo iza panjeva... U blizini sam odmah zatim, čuo plotun i jauk. Bili su većinom mladi ljudi pokupljeni na raznim mestima u selu"...

Ovu grupu pohvatanih po kukuruzištima i baštama Austrijanci su smatrali „komitama", koji su ih sprečavali prethodnog dana prilikom forsiranja Drine.

Meću streljanima se nalazilo i nekoliko Ribaraca. Ipak, svi nisu streljani. U grupi je bilo 30, a leševa 27. Dok su Austrijanci doveli ljude da zakopaju ubijene, dotle su njih trojica uspela da se domognu kukuruzišta.

Po ulasku u Prnjavor neprijateljski vojnici su zahtevali da stanovništvo preda oružje.

„Žene su — seća se Dobrosav Jovanović — podgovorile Nikolu Pejića da preda pušku. Video sam kada je Nikola doneo pušku kod Milin-kovića prekrsta".

Nikola, mladić od 17 godina, imao je govornu manu, ali je bio snažan. Tu kod prekrsta su ga podvrgli najstrašnijoj smrti.

Dva očevidca se prisećaju:

Dobrosav Jovanović:

„Nikoli su, pošto su mu videli neku staru zarćalu puščurinu u rukama, glasno narećivali da stane i da je baci. On ih nije razumeo. Gotovo u jedan mah priletela su mu dva konjanika. Zgrabili su ga i počeli tući ... Zatim su uzeli jedno uže i vezali mu ruke. Krajeve konopca uhvatili su konjanici i u galopu poterali konje ka Lazića kućama... Gotovo ni korak Nikola nije krenuo; već se svalio na zemlju a konji su ga prašinjavim putem vukli" ...

Milisav Stefanović: „Ispred moje kuće (oko 500 m. od Milinkovića prekrsta) je naišao jedan konjanik i vukao vezanog čoveka za vrat. Nisam znao koga vuče, ali sam video da je bio vezan baš za vrat. Čuo sam kada je pukao pištolj u njivi Drage Miloševića. Kasnije smo saznali da je to bio Nikola Pejić".

 Na osnovu ovih kazivanja moguće je izvesti jedini zaključak da su Nikolu svezali za obe ruke i putem ga počela vući dva konja. Kod Dikanovića kuća jedan od vojnika je na nekoga pripucao i tada odrešio uže sa svog konja i dao ga drugom vojniku, koji je Nikolu vezanog za vrat provukao pored kuće Milisava Stefanovića.

U bostanu su streljani Paja Vuješević i Paja Krsmanić, jer su pored njih pronaćene puške koje nisu predali.⁸⁷

O smrti Ranka Garabiljevića, sedamdesetogodišnjaka, njegov unuk Aleksa Garabiljević priča:

„Svi su bili isterani iz kuće, jedino je starac ostao. Jedan austro-ugarski vojnik ušao je u kuću i povikao mu da i on izaće na ulicu. Njemu se, onako slepom, učinilo da je to ušao komšija po ga je zapitao:

— Ljubomire, da nemaš jednu lulu duvana?

Ovaj ga nije razumeo nego ga istera. Usput je požurivao starca koji se zbog toga naljuti, okrene i, još ništa ne shvatajući, udari vojniku šamar. Iskupi se još vojnika i zajedno ga doguraju do Pajčića kuća. Tu su ga obesili o jednu kajsiju. Visio je dva dana, pa ga je neko savim plitko zatrpao u jarak".⁸⁸

Preko Cera se čula pucnjava topova. Predveče 16. avgusta austro-ugarska vojska se povlačila preko Petkovice ka Prnjavoru. Na hiljade vojnika povlačeći se sa Cera nagrnulo je u Prnjavor. Ostavljali su za sobom sve: kola, konje i oružje. U gradini Rade Miloševića ostavljeno je desetine kola i mnogo oružja. Ispred kuće Milana Milinkovića bila su prevrnuta jedna kola pod kojima je poginuo jedan austro-ugarski vojnik. U suton, preplašeno stanovništvo se razmililo po letinama. Samo u retkim domovima su upaljene lampe. Uzalud vojska koja se povlači kuca na mnoga vrata tražeći vodiče ka Drini.⁸⁹ Iz nekih domova im se niko nije javio, a iz mnogih i nije imao ko da se javi.

Cele noći izmeću 16. i 17. avgusta vojska se povlači ka Drini. U zoru 17. avgusta sa Bobije kreće Treći konjički puk goneći jednu neprijateljsku kolonu. „Delovi konjaničke divizije imali su zadatak da što pre izbiju na liniju Šabac — Loznica, rasvetle situaciju u Mačvi i obezbede desni bok Kombinovane divizije, koja je učestvovala u čuvenoj cerskoj bici. Izvršavajući prvi deo zadatka Konjičke divizije u Prnjavor je stigao Treći konjički puk, pod komandom potpukovnika Čolanovića, goneći pred sobom delove neprijateljskog dragonskog puka„Vindišgrec".

Delovi Konjičkog puka u Prnjavor su stigli oko 9 časova. Tu se i neprijatelj zaustavio, malo utvrdio i počela je borba.

Milutin Sević priča:

„Gledao sam sa Andrijom Gačić kada jedan naš vojnik skoči sa konja i zauze zaklon iza jednog bresta i poče pucati u Austrijance. Po nekoliko Austrijanaca je pokušavalo da mu se primakne. Međutim, vraćali su se, jer im nije dao ni oka da otvore. Ponovo su jurišali, ali uzalud, on ih je uvek odbijao".. .

Grupa neprijateljskih vojnika se utvudila iza pruge, koristeći nasip kao pogodan zaklon Pristigloj konjici pridružuju se i Prnjavorci koji su se dočepali neprijateljskog oružja i municije.⁹⁰ Sa tavana opštinske sudnice na Austrijance puca Milan Gvozdenović, kod Trifkovića kuće sa lipe puca Ilija Levajdžić, a kod Krstića kuća Mladen Krstić. Oko 50 neprijateljskih i desetak srpskih vojnika poginulo je u ovoj borbi. Mnogi su ranjeni. Posebno se borbenošću isticao rezervni konjički kapetan, Prnjavorac Dobrosav Kulezić, borac Trećeg konjičkog puka.

Oko 13 časova iznurena srpska vojska se povlači. Neprijatelj uspeva da zarobi 7 ranjenih vojnika, a srpska konjica tri topa. Tada i artiljerija počinje od Drine da tuče Prnjavor. Jedna granata je pala kod Pajčića prekrsta i ranila jednog narednika i jednog vojnika. Druga granata

je pogodila Samurovića štalu, a treća toranj prnjavorske crkve.⁹¹ i ⁹²

Beneralnštabni pukovnik Nikola Hristić je u Spomenicu prnjavorske kosturnice zapisao: 

„4/VII (po starom) 1914. godine bio sam komandir 2. ekskadrona konjaničke divizije II poziva u sastavu 3. konjaničkog puka koja je za vreme cerske bitke osvojila prvi put bateriju u Podrinju".

Prilikom povlačenja srpske konjice iz Prnjavora u Petkovici ih napadaju delovi razbijene neprijateljske vojske pa konjica bude prisiljena da napusti zarobljene topove.

Odmah iza srpske vojske koja je napuštala Prnjavor nailazili su neprijateljski vojnici od Drine. Sada se nisu kretali putevima, već preko placeva na bliskom odstojanju, goneći pred sobom stanovništvo bez obzira na pol, uzrast i starost.

Smiljka (Seka) Garabiljević, koja je saslušana od Mećunarodne komisije za zločine ispričala je 1934. godine novinarima:

 „Provališe plot pa na mene. — đeraide — vele.

—           Ma idi ti do đavola — velim ja cuksfireru.

—           Komitađ — opet on meni.

—           Kakav Komirađ kad sam ja žensko! — velim ja.

Skidoše mi maramu pa pokazaše na konću. Mrnćaju nešto pa će ti tek:

—           Bomba!

—           Ma će ste videli da kosa može biti bomba, izrodi svetski — velim im ja.

Pa kad me počeše vući za pletenice! Nije da vuku nego mi i meso iskidaše. Ode jadna moja pletenica ka ništa".

Grupu u kojoj se nalazila Seka odveli su na gumno Pavla Samurovića.

Ona se dalje seća:

„A tamo gore i gumno i koleba, a oni meću televone. Pa nas onda steraše u jedan rov i narediše nam da gledamo u sunce. Oči da nam iskoče, a ne smeš ni da mrdneš. Oni s puškama stoje pred nama, pa čim zatvoriš oči ili oboriš glavu a oni odapnu puške".

Mladen Krstić je novinarima, povodom dvadesetogodišnjice prnjavorskih grozota 1914. godine ispričao:

„Buka Puškarević i Gaja Alanović zapa-ljeni su u slami na gumnu Ivana Likodrića. Ali oni su spaljeni tek pošto su isečeni na paramparčad. Anća Josić i ćerka Marinka Jovanovića su silovane. Pavle Blažić iz Čokešine ispečen je na ražnju, kao jagnje. U kući Pere Popadića jedan maćarski vojnik skinuo se go i silovao žene i devojke. Ljubomir Kulezić je ubijen zato što je kod njega pronaćen jedan prazan revolverski šaržer".

Oko Milinkovića kuća je formirana jedna kolona od oko 60 do 70 staraca, dece i žena. Kroz selo se na sve strane čuju pucnji, a već se u nekim delovima sela visoko dižu plameni stubovi. Ova grupa zarobljenih, udarana kundacima, kreće putem pored Lazića kuća, ka Čokešini. Kod kuće Joce Marjanovića pohvatani su: Joca, njegov sini Veselin, Marko Milošević-Brko i Dimitar Janković. Pošto su izdvojili maloletnog Marka, novouhvaćenima su naredili da kleknu na sred puta i da se mole bogu. Odjeknuli su pucnji ... Prestravljena i prebledela kolona, opkoljena sa svih strana, bespomoćno prisustvuje ovom streljanju. Tada je izdata naredba da krenu ka centru Prnjavora.

„Baš kada su ovu grupu hvatali — priča Svetozar Jovanović — nas osamnaestoro smo se sklonili u podrumčić ispod poljske furune. Čuli smo galamu i pucnje razjarenih neprijateljskih vojnika. U podrumu je bilo i nekoliko staraca, a Ksenija Tomić je u naručju držala jednogodišnju devojčicu. Moja mati Krstina htela je da izaće napolje i vidi šta se dogaća. Stariji su je savetovali da ne ide, a ako ode, i vojnici je primete da se nipošto ne vraća u podrum, jer bi tako odala ostale. Samo što je mati izašla, čuli smo pucanj. Pala je nedaleko od furune. Preplašeno dete je jauknulo. Stariji opomenuše majku da umiri dete. Stavila mu je ruku na usta... Svi su izgledi da su vojnici čuli plač deteta. Počeo je detaljan pretres svih zgrada. Lupali su kundacima u vrata ... pucali ...

Otvorili su i vrata podrumčića, ali ona su se sama brza zatvorila. Sreća naša... Posle oko pola sata jezivog iščekivanja zajaukala je Ksenija"...

Izbezumljena majka stisnula je dete da ne jauče. Bio je to prekid jauka, ali i života. Uzalud je majka i dalje ljuljala dete, tiho mu tepala i jadikovala. Taj nejaki dečji život, ugašen majčinom rukom, spasao je sigurne smrti šesnaest drugih života.

Kada je gonjena grupa stigla na centar sela, pred sudnicom se već nalazilo nekoliko stotina pohvatanih meštana.

Zarobljeni ranjenici konjice zatvoreni su u kuću Ranka Čarkića. Svetozar Ribić, koji je bio predsednik opštine ispričao je novinarima o ovim ranjenicima:

„Sa tim ranjenicima su Maćari napravili čuda. Zatvorili su ih u kuću Ranka Čarkića, koja se danas (1934. godine) nalazi na centru sela. U jednoj odaji su ih povezali. Jednog su vezali na krevetu, drugog pod krevet, trećeg obesili za dovratnik, četvrtog za beočug na kome je visio kazan nad ognjištem. Ostalu trojicu su isprepletali i vezali nasred odaje. Posle su kuću poprskali nekom tečnošću, iz pumpice ispod streje, pa su zapalili. Gorela je Čarkića kuća kao da je od čamovine".

„Videći da će nas sve pohvatati — seća se Živojin Jekić — moja majka predloži da bežimo ka Ribarima. Negde oko sadašnje stanice milicije strina se seti da je deda ostao kod kuće i požuri da i njega povede. Uzalud se vraćala, jer je deda već bio odveden i ubijen. Sećam se dobro da su toga dana Prnjavor nadleteli i avioni" ...

Mladen Milošević je imao 14 godina, a njegova sećanja su više nego potresna. On je novinarima 1934. godine ispričao kako su mu spalili sestru:

„Došli su i vezali joj ruke na leća, kao da je ona neki vojnik. Posle su je odveli u naš voćnjak. Ja nisam smeo da se pojavim iz vajata gde sam se bio sakrio i odakle sam gledao.

Posle nekoliko trenutaka izveli su je sa jednom malom devojčicom iz porodice Ristića. Zapomagale su obadve. Meni se srce paralo, ali nisam smeo nikako da me ugledaju, Tamo su od dasaka i drva, sa kojim je nova kuća počela da se zida, napravili lomaču i na nju nasuli gas, pa potpalili. Kada je vatra buknula bacili su moju sestru i devojčicu Ristića u vatru. One su cikale, a ja sam zabio glavu u jastuke da ne čujem i ne vidim."

Strahote za strahotama su se smenjivale; svuda, kroz čitavo selo. Nije bilo kutka u kome se nisu nalazili neprijateljski vojnici. kao da su se takmičili ko će počiniti veća i strašnija zverstva.

Leposava Pejčinović, koja je saslušana od Mećunarodne komisije za ispitivanje zverstava Maćara u Mačvi je ispričala:

„Bila sam dva dana sakrivena u podrumu našeg kolara, ali nisam znala šta mi je sa braćom. Htela sam da izaćem i da ih potražim. Udarila sam krišom preko avlija i plotova. Kad sam došla u Krilovića avliju, videla sam pod jabukom jedan leš koji se već osećao. Prišla sam bliže ... Strašno je to bilo ... Prepoznala sam Tihomira Aničića koji je tada bio mladić u 18. godini ... Ali je bio strašan ... Unakažen da vam to ne mogu ni da opišem. Nos mu odsekli ... Ud su mu odsekli pa stavili u usta, a koža od butina pa do članaka bila je oguljena kao komušina na klipu kukuruza ...

Malo dalje u šoru videla sam Jelku Samurović. Sva je bila naduta"...

Oko 15 časova sve što se našlo živo u selu bilo je doterano na seoski centar, pred sudnicu. Oni koji nisu mogli, zbog starosti ili bolesti, kao i invalidi prethodnih ratova, da se kreću, ubijeni su u dvorištima, na kućnom pragu. Prikupljajući stanovništvo vojnici pale kuće, štale, čardake i ambare. Sa svih strana, tog izuzetno vedrog i toplog avgustovskog dana, kuljao je dim. Za gupama koje su dovoćene dizali su se oblaci prašine sa seoskih puteva.

Masovno streljanje i spaljivanje izvršeno je u Milutinovića kući. Jedina preživela, tada sedmogodišnja devojčica, Draginja Popić iz Ribara, (devojačko prezime Gvozdenović iz Prnjavora) nikada neće zaboraviti taj dan:

„Čim su Švabe ušle u selo, pobegli smo od kuće u Srdanovića ševar. Doće jedna žena i kaže nam da idemo kući, jer je, kaže došla srpska vojska. Mi poćosmo i naletimo na Švabe. Brzo se sklonimo u neku štalu, ali oni stanu navaljivati na vrata i mi otvorimo. Poteraju nas i zaustave kod Milinkovića kuće. Nisam u početku shvatala šta će se dogoditi, ali vidim uplašio se svet. Narede nam da legnemo. Ja sam legla uz svoju majku od koje se nisam odvajala. Odjednom oni zapucaše i mene poprska majčina krv. Iz naše kuće bilo nas je desetoro. Sve su pobili. Ja sam bila jedanaesta. Zajauka moj brat od strica, Ilija, teško ranjen: 'Što me ostaviše da se mučim'. Švabe to čuše, vratiše se i ubiše ga. Mene su tada primetili da sam živa, pošto me je smrtno ranjena Ljuba Savić tukla nogom u glavu, trzajući se. Prićoše dvojica. Izgleda da su ostali bili otišli. Sećam se kako su se dogovarali. 'Da je ubijemo' — reče jedan. 'Nemoj, Nek priča kako je bilo' — odgovori drugi i uze me na ruke. Odnese me u kafanu gde su me umili, oprali krv sa lica i ruku. Pamtiću to uvek"⁹³.. .

Streljane pred Milinkovića kućom ubacili su u zgradu, a oko 16 časova je zapalili. Samo iz Popadića porodice tu je streljano i spaljeno jedanaestoro. U ovoj kući spaljeno je ukupno 97 lica.

Gotovo u isto vreme kada je zapaljena Milutinovića kuća vinuo se plamen i iz škole, gde je spaljeno 50 živih staraca, žena i dece. Majke su pokušavale da decu izbace kroz prozor, ali su ih neprijateljski vojnici dočekivali na bajonete i ponovo vraćali u zapaljene učionice. Plamena smrt liže lice. Gori kosa, odelo, telo ... Ovo nam je pričao jedini preživeli Vojislav Trifunović:

— Mene su izveli iz školske učionice nekoliko minuta pre nego što su školu zapalili. Bile su sa mnom još dve devojčice, ali ni kada nisam saznao kako se zovu. Jedan vojnik me je pomilovao po glavi i izmakao dalje od plamena koji je kuljao iz škole. Strašno je bilo. .. Ljuba Savić je bila jedra devojka, puna, snažna... Gorela joj je i kosa. Jedan vojnik priskoči i bajonetom je vrati ponovo u plamen.

Gledao sam u zemlju ... Naiće drugi vojnik pa mi kaže:

„Šta je, šta gledaš u zemlju... Gledaj u vatru ... Posle ćeš da pričaš kako je bilo u školi."

Ostao sam u školskom dvorištu gotovo do pred samo veče. Dok sve nije dogorelo. U školi je bilo najviše dece iz škole, čini mi se iz prvog i drugog razreda... „U školi je iz moje kuće izgorelo četvoro. Upisane su samo Danica i Vida, ali nisu upisane sestre Zora i Gina".

Ka centru sela približivala se čokešinskim putem jedna grupa seljaka, naknadno pohvatanih po kukuruzištima, šumarcima i letinama. U njoj se nalazio i Milisav Stefanović:

„Baš kad je škola dogorevala, nas tridesetak su vodili ka centru sela. U kanalu je ležao jedan ubijeni starac. Kad su nas doveli do centra, našoj grupi su naredili da uće u Topuzovića kafanu. Tu je bilo mnogo sveta, uglavnom staraca, žena i nas — dece. Dobro se sećam da je na sve strane gorelo i da se osećao miris pečenog mesa... Neprijateljski vojnici su nosi-li kape sa perjem — perjanice"...

Ispred ove kolone išao je naoružani Čeh. Jedan austrijski vojnik mu dobaci da sve pobije i da ih dalje ne vodi. Čeh je zaplakao objašnjavaju da ova deca i žene nisu ništa krivi.

U toj grupi se nalazio i Marko Matić, dečak od petnaest godina:

„Kad smo došli do škole, koja je bila u plamenu, zaustave nas. „Da ih sateramo u školu, neka pogoru" — reče jedan. Pošto smo stajali tako oko jedan sat, vrate nas u sudnicu, nešto oko 4 sata popodne.⁹⁴"...

Tako je sa pucnjima i u plamenu Prnjavor utonuo u najtužniju noć. Paljevine su obasjale selo i mogle su se videti sa Cera, Vidojevice, Gučeva i visokih bosanskih planina. Na slobodi su se jedino nalazili austrijski vojnici, a nekoliko stotina meštana očekivalo je sutrašnji dan zatvoreno u opštinskoj sudnici, Topuzovića kafani, opštinskoj kafani.

Puškaranja i paljevina ⁹⁵ je bilo i u toku čitave noći, a izmeću tih pucnjeva sve jasnije se čula jeka topova sa Cera.

Rano 18. avgusta, odvojena je grupa od oko 150 muškaraca, različite starosti: od staraca koji su se jedva kretali do dvanaesto-godišnjaka. Neke su izveli pred sudnicu i povezali, a dečake su pitali da li žele da ih pobiju ili da ih vode u ropstvo.

„Terajte nas u ropstvo" — povikali su prebledeli dečaci.

Kada su ovu grupu izdvojenih poterali u pravcu Ribara, Milisav Stefanović je virio iz Topuzovića kafane:

„Video sam kada su ih izveli i poterali ka Ribarima. Starci u belim košuljama ... Neki od njih jedva su se kretali ... Išli su pognutih glava, a oko njih se vrzmalo mnogo vojnika. Bili su opkoljeni sa svih strana".

Pored Prnjavoraca u ovoj koloni se nalazilo i nekoliko Belorečana koje su austrijski vojnici prethodnog dana doveli kao vodiče.

U koloni se nalazio i Milutin Sević:

„Negde oko Ribića kuće su nam naredili da sićemo sa puta u jarak i da posedamo. Sunce je već od ranog jutra pripeklo. Niko ne progovara ni reči. Sa svih strana u selu se čuju pucnji". ..

Neprijatelj nije prezo ni od pljačke. Svojim vićenjem je to potvrdio Borće Živković:

„Tu odmah pored nas, kada smo posedali, donosili su vojnici plen. Preko leća su nosili nove ćilime, a u njima jeleke, šubare i nova mačvanska odela."

Za to vreme Jela Krilović je bila u kafani:

„Dok smo bili u kafani jedan vojnik nam je dodavao hleba i govorio: „Ja Čeh, deci hleba"⁹⁶...

O tome da su Čehoslovaci teško podnosili nasilje nad nedužnim stanovništvom svedoče i sećanja Radisava D. Kulezića:

„Prilikom odvajanja (pred sudnicom) sećam se, da me jedan visok, plav vojnik izdvojio i uputio tamo gde su bile žene, gde sam ponovo našao majku. Rekao mi je, tom prilikom. 'Čeh. Praha'! Zatvorili su nas u kafanu ⁹⁷..."

Grupa koja se nalazila pored Ribića kuće ostala je na suncu do 14 časova, bez hrane i vode. Tada je narećeno da krenu ka seoskom centru. Ovoga puta neprijatelj se žurio. Naredbe su se smenjivale, pa je grupa išla čas običnim, čas trčećim korakom. Na putu nigde žive duše izuzev neprijateljskih vojnika, po desetak u grupama, Novozapaljene kuće su gorele, a one zapaljene prethodnih dana su dogorevale.

Pored Vuješevića kuće pada komanda da grupa potrči. Iznemogla, seda starina Milan Petričić kao da to ne čuje. Krajnjim naporom pokušava, ali pada. Izmučeno i iznureno telo isprobadano je bajonetima i bačeno u kanal pored puta.

Kolona prolazi kroz centar sela ka Lešnici. Mnogi usput gledaju u svoje zapaljene domove. Ostavljajući u plamenu Milinkovića i Živkovića kuće kolona se kreće dalje. Na izlazu iz Prnjavora, iza Sevića kuća, pao je i seoski

sveštenik Nenad Stanojević. Njega nisu ubili, već je pored njega ostalo nekoliko stražara.

Nešto pre nailaska ove kolone, a i prethodnih dana iz Prnjavora je oterana gotovo sva stoka. Preostale ovce, svinje i telad unezvereno su se šetala kroz placeve.

Posle gotovo dva sata naizmeničnog kretanja, bez odmora i predaha, iznemogla, prebledela, znojava i prašinjava kolona stiže u Novo Selo. Tu je u plamenu bila samo jedna kuća Isakovića. Usput, na domak Lešnice, stigao je jedan austrijski vojnik na konju i predao narećene da kolona ide dalje ka Lešnici.

„Otprilike gde je sada nadvožnjak u Lešnici — objašnjava Milutin Sević — tu se nalazila gotovo sva krupna stoka koju su Austro-Madžari oterali iz Prnjavora. Baš kad smo mi na-išli meću njihovim vojnicima koji su čuvali stoku zavladala je panika. Likodrića vo „Galeb" nabio je na rogove jednog vojnika. Stoka se uzmuvala... Niko ne sme da priće da ga skine"...

Po sećanju Marka Matića grupa je u Lešnicu stigla oko 7 sati iosle podne, pred zalazak sunca:

„Tamo nam dadoše vode u tankim konjskim kofama. „Daj marvi neka pije"!"

Samo što je grupa pristigla jedan austrijski vojnik, zakrvavljenih očiju, sa uperenom puškom i bajonetom se ustremio da ubije nekog od zarobljenika. Sa teškom mukom su uspeli da ga spreče.

Tiskajući se jedan uz drugoga u lešničkoj sudnici i jednom čardaku, smešteno je preko 140 ljudi. Čitave noći niko oka nije sklopio.

U sudnici je bilo mračno, prozori zatvoreni, a noć topla. Napolju se povremeno čuo razgovor stražara. Na bežanje niko nije ni pomišljao, a ni mogao, jer su sudnica i čardak bili dobro obezbećeni.

Oko 6 sati izjutra, 19. avgusta sakupljeni su svi zatvorenici na mestu gde je sada park u Lešnici.

Gotovo u isto vreme izveli su i grupu koja se nalazila u Topuzovića kafani u Prnjavoru. Trebalo je da im se nešto saopšti. „Tada je naišla jedna duga kolona husara — seća se Radisav D. Kulezić iz koje je zapraštalo nekoliko revolverskih hitaca u masu. Sećam se da je tada poginula devojčica, kćerka Mileve Trišić, a ranjena jedpa Milinkovića devojka, zv. Nina. Mi smo opet pobegli unutra". . .

Za to vreme u Lešnici je vršeno izdvajanje Prnjavoraca na jednu, a Belorečana na drugu stranu. Tako su se grupe razdvojile za oko 50 metara. U prnjavorskoj grupi je bilo 128 meštana. Pala je odmah zatim druga naredba da se sva prnjavorska deca — dečaci ispod 13 godina izdvoje. Dečaci su se izdvajali, a meću njih su, osećajući mogućnost spašavanja, izlazili i oni sa 15—16 i 17 godina. Postrojeni su u dva reda. Nekoliko vojnika počelo je da zagleda dečake, a one krupnije grubo su vraćali u stroj meću odrasle.

Tu se nalazio i Borće Živković: „Ja sam imao više od 13 godina, a bio sam i odrasliji. Stajao sam u drugom redu meću dečacima. Da sam bio u prvom redu sigurno bi me izdvojili. Imao sam sreću te sam stao u jednu uvalicu, skinuo šeširić sa glave, uvukao vrat i tako izgledao manji od svojih vršnjaka. Zagledali su nas nekoliko puta"...

U poslednjem pregledu dečaka jedan vojnik je primetio dvanaestogodišnjeg Nikolu Miloševića. On je meću zarobljenima bio najmlaći, ali to nije smetalo da ga grubo izdvoje u grupu sta-rijih, samo zato što je imao jedno oko bolesno.

Grupama je narećeno, pošto je pristiglo dvadesetak do zuba naoružanih neprijateljskih vojnika, da krenu ka staroj železničkoj stanici u Lešnici. U varošici tada, izuzev zarobljenika i neprijateljskih vojnika, nije bilo nikoga.⁹⁸ Narod je pobegao iz Lešnice dan ranije kada se čulo za masovno streljanje i spaljivanje stanovništva Prnjavora. I iz Prnjavora su mnogi uspeli da izmaknu u šume i susedna sela. Desanka Popadić bila je četiri dana u krečani i tako preživela ova zverstva.

Na čelu kolone koja se kretala ka lešnič; koj železničkoj stanici nalazili su se stariji Prnjavorci, desetak metara iza njih kretalo se 19 izdvojenih dečaka, a za njima Belorečani. I U prvoj grupi je bilo 109 Prnjavoraca. U koloni ni reči, mada sve obuzima jeza, jer se ovoga puta isuviše neprijateljskih vojnika vrzma oko kolone. Oseća se užurbanost. Kada je grupa odraslih prešla prugu, narećeno joj je da stane. Pred premorenim starcima se ukazala novoiskopana raka, duga 20, široka 3 i duboka oko 2 metra. Ona je iskopana u toku jutra. Vojska se uskomešala jer su tada stigla i dva automobila iz kojih su izašli austro-ugarski oficiri.

Nešto dalje od njih nalazio se Milutin Sević:

„Mi, dečaci, stajali smo na bedemu, a nešto niže oko dvadesetak metara, preko pruge, bila je grupa odraslih iz našeg sela. Tada se pojavio i jedan oficir i na našem jeziku sapoštio; okrećući se starcima:

„Vas ćemo odmah streljati, a zatim i vas — obratio se nama i Belorečanima". . . Posle ovih reči starcima su ruke vezane žicom. Neko je povikao: „Povežite marame preko očiju", a oni odgovoriše: „Kako ćemo kad su iam ruke vezane?". Čule su se i neki nerazgovetne reči. Grupu staraca a i dečaka obuzelo je smrtno bledilo. Dečak Nikola Milošević se izgubio negde u sredinu, meću starije. Oni kojima ruke nisu bile povezane žicom izvadili su maramice iz džepova i njima zaklanjali oči, okrećući leća.

Pored vojnika stade i jedan oficir. On naglo podiže sablju uvis, a vojnici puške na gotovs. Odjeknuo je plotun. Prvi ... drugi ... treći ... Sa jaukom, uz krkljanje i poskakivanje, kao lesa, gotovo čitava kolona se svali u rasu. Ne-prijateljski vojnici su pritrčavali, udarali čizmama i ponovo pucali. Sigurno je da svi nisu bili pogoćeni i da je veliki broj u raku otišao živ.

Prebledeloj grupi dečaka od kojih su neki zajaukali, prišao js jedan oficir i saopštio da ih neće streljati, već voditi u zarobljeništvo.

Automobili sa oficirima su se naglo izgubili ka Lešnici, a dečacima je narećeno da krenu. Kod rake je ostala grupa vojnika sa lopatama i već počela da nabacuje zemlju.

Dečaci stisnutih ruku, jedan uz drugoga, oborenih glava, kreću iosle kraćeg predaha oko 10 časova iz Lešnice ka Janji.

I nehotice okretali su glave ka Prnjavoru iznad koga se vio zagušljivi dim.

A prvi svetski rat tek je počinjao ...

83. Od Nikole Kalabića smo zabeležili stihove koje eu pevali prnjavorski regruti i vojnici odlazeći iz Prnjavora u Šabac:

„Ko je Srbin rođeni, Hajduk borbe strah Nosi pušku i mač zelen, Olovo i prah.

Ajte, ajte Srbi, ustajte ajte, ajte svoje ne dajte,

Hrabi Marko Kraljeviću, Daj nam topuz tvoj! Petre Karađorđeviću, Vodi nas u boj.

Ajte, ajte Srbi ustajte ajte, ajte svoje ne dajte.

Ne daj da ti rod pogine, Brani rod svoj! Da ne budeš rob tuđina ceo život svoj.

84.          Tekst telegrama je glasio:

„Kraljevina Srbija — Kraljevskom Ministarstvu inostranih poslova — Niš. Beč, 28 jula 1914. godine — otpremljeno u 11 časova i 10 minuta — primljeno u 12 časova i 13 minuta.

Pošto srpska kraljevska vlada nije dala odgovor na notu koju joj je 23. jula 1914. godine predao austro-ugarski poslanik u Beogradu, carska i kraljevska vlada prinuđena je da se sama pobrine o zaštiti svojih prava i interesa i da u tom cilju pribegne sili oružja. Austro-Ugarska se, dakle, od ovog tre-nutka smatra u ratu sa Srbijom".

85.          To je prvo neprijateljsko forsiranje reka. Preko

Drine, kod Samurovića ade, je bio sagrađen pontonski most.

86. Milicu su, po Milutinovom sećanju, nešto kasnije svinje pojele.

87.          Ovi podaci su uzeti iz lista „Vreme" od 12. de-cembra 1934. godine.

88.          Sećanje zabeležio Tomislav Jerotić. Vidi odlomke iz prnjavorske hronike u Godišnjaku istorijskog arhiva Šabac VI od 1968. godine — str. 366—377.

89. „Kazuj strina, gde je Drina" — U Prnjavoru se tvrdi da ova rečenica potiče iz ovog sela.

90. Postoji mišljenje da sve oružje nije bilo pokupljeno, a da se pucalo iz lovačkih pušaka. Odmah pored pruge poginuo je i jedan ustrijski narednik, sin nekog visokog oficira. Nisam pronašao ko je u pitanju, ali sam zabeležio da je vojnik iskopan posle rata i da su oni koji su ga otkopavali govorili: „Da je ovaj ostao živ u Prnjavoru, Prnjavor bi sada bio najbogatije selo u Srbiji". Time se verovatno htelo reći da je ubijeni pripadao uglednoj i bogatoj porodici.

91.          Sećanje zabeležio T. Jerotić. Vidi pod br. 87.

92.          Sećanje zabeležio T. Jerotić — vidi objašnjenje 87.

93.          Dr A. Rajs govoreći o bilansu varvarskog besnila Austrijanaca i Mađara u Prnjavoru u knjizi „Šta sam video i preživeo u velikim danima" na strani 35 piše:

„Bilans onoga što su Austro-Mađari učinili u ovom selu više je nego strašan. Sudite po ovome: 109 osoba je odvedeno u Lešnicu i ubijeno u ovom mestu. 199 stanovnika je iskasapljeno ili spaljeno, 37 je odvedeno u Bosnu... 179 porodica ostale su bez imanja koja su im izgorela"...

Prikupljajući podatke o žrtvama i štetama avgus-tovskih dana 1914. godine Odbor za podizanje kostur-nice u Prnjavoru je prikupio i podatke o žrtvama i spaljenim domovima.

Prema tim podacima zapaljeno je 256 domova, porušene su 152 kuće, zapaljeno 149 staraca, žena i dece; streljano 116 i ubijeno na raznim mestima 101 starac, baba i dece, 2 batinama premlaćena. Podaci su uzeti iz Spomenice prnjavorske kosturnice, strana 2.

94.          Ovaj podatak sam uzeo iz Letopisa prnjavorske crkve. Međutim, postoji jedan putopis iz tih dana koji beleži da je crkva bila netaknuta., mada su austrijski vojnici za nju vezivali konje. I sada stoje ugrađene metalne alke..

95.          Zabeležio sam i kazivanja po kojima je toranj crk-ve srušila tih dana naša vojska, gađajući na njemu neprijateljski mitraljez.

96.          Zabeležio T. Jerotić, vidi objašnjenje 87.

97.          Isto kao pod 98.

98. Pišući o streljanju u Lešnici dr. Rajs je zapisao: „Povezali su ih zajedno užetima i okružili grupu bodljikavom žicom. Onda su vojnici stali na železnički nasip, na nekih 15 metara od žrtava, i opalili jedan plotun. Cela grupa skotrljala se u raku, a drugi vojnici su je zatrpali zemljom, ne tražeći da provere da li su svi mrtvi ili ih ima samo ranjenih. Izvesno je da mnogi nisu bili smrtno pogođeni, neki možda nimalo, ali njih su drugi povukli sa sobom u grob. Oni su živi sahranjeni! Za vreme ovog streljanja dovedena je jedna grupa zarob-ljenika, među kojima je bilo mnogo žena, i kad su oni drugi bili streljani, dželati su primorali ovaj jadni svet da viče: „Živeo car Franjo Josif!" Podatke o Lešničanima koji su prisustvovali streljanju ne može da potvrdi ni jedan od preživelih Prnjavoraca.